Što ako ima da nema?
05.12.2014.
Prije samo par sedmica, ja san van mislila kako je život ružičast i kako jedino što je sigurno je to da "nema da nema".
A danas, eee da me vidite.
Stojin van ja u sobi i gledam šibe. Šibe gledaju mene, a ja gledan šibe. Zlatne su sa mašnicama.
To su van one šibe za Sv.Nikolu. I moj prvi i zadnji poduzetnički pothvat!
Priča van je počela tako da je je moja uzrečica "nema da nema" svakin danom gubila jedno slovo.
Pare su se topile ka da nije zima. Zadnjih par stotina kuna ugurali smo u album kraj slike naše Vedre. Rekoh žena zna da štedi. Nek nam ona uščuva.
Ali niiije nan uščuvala.
Čak ni taj pogled nas nije spriječio da čokamo malo pomalo dok nam ni ostala samo slika.
A bogati neće nam slika platit stan i mliko, zaključila san.
Razmišljala san i razmišljala, te se zaustavila nasrid sobe sa idejon ravnom idejama gospodina Baltazara.
Šibe!! Prodavat ćemo zlatne šibe!!!
Neš ti filozofije. Nabereš malo šiba, pofarbaš ih u zlatno, staviš crvenu mašnicu i eto ga.
Za to mi triba pravo sedmica dana.
Sedmicu dana prije je bio prvi dan kada se odlučila sva voda svita izlit na Zagreb.
A jebate koje li san ja sriče. Mile pizdi ka "Aaaaa, evo ti tvoj Zagreb..kišurina...bljuzgetina...bože me sačuvaj".
Ja u očaju gledan grane. Mokre, natopljene. Katastrofa!
Smirin se nekako. Pa iman vrimene koliko me volja. Neće kiša padat baš svaki dan.
Kiša je padala svaki dan.
U sridu san znala, đava je odnija šalu i moran da idem u šibe. Skupila san punu vreću mokrih šiba i od tog napravila 20 zlatnih.
U četvrtak smo uložili zadnjih sto kuna u zlatne sprejeve i crvene mašnice.
Bez dinara u đepu Mile i ja oblačimo socijalističke jakete, stavljamo kapice sa coflekima i sa vrećama za smeće odlazimo u pohod na još šiba. Vani je već sumrak, a blato do kolina.
Mile žuga ka veliki:"Opet si me spizdila. Aaaa, blato. Di si me dovela? Ća san doživija? Uvik me ti na ove prosjačke ideje dovedeš".
A onda san ja popizdila:
"Aj ti lipo doma, odli leć, a ja ću sve. Sve uvik na moja leđa padne, jadna ti san".
Nastavila ja tako da skupljan šibe, a Mile se okolo vrzma. Pa je i on nešta skupija.
Upućujemo se put kuće preko parka na križanju Selske i Zagorske.
Milu su ispizdili pasi što su lajali za nas i nekako mi je već problidija. Samo da mi se ne razboli. Uto uočavamo veliko drvo puno suvih grana okruženo blatnjavim lokvetinama. Hrlimo na njega i kidamo grane.
Kad se odjednom začuje lavež.
Mali pasić počne da laje na Milu, Mile popizdi i iz tih grana počme da laje na pasića.
Ja stojin u šoku. Laje pasić, laje moj Mile.
Ja dozivan Milu da se smiri, žena doziva pasića da se smiri.
Pasić pokunjeno odlazi dok Mile reži za njim iz grmlja.
Ok. Ovo je prošlo dobro, odhanen.
Usipili smo skupit za kojih 50-70 šiba. Bože me sačuvaj. Odmah se bacan na posal jer mi vrime baš i nije na strani, umiren u smradu spreja i radin šibe.
Mislin si od svih princeza di ja ispadnen Pepeljuga.
Napokon san gotova, a nema ih niti sto. Milkica u krevetu šmrca, kaže da mu je loše. Ja si razmišljan kako san sa od cure sa dramske koja ima uvik lipo nalakirane nokte i fine vešte spala na curu koja skuplja, spreja i možda prodaje zlatne šibe.
Ma iden spavat. Dopizdilo je i meni sve!
Ušuškan se kraj Milkice ispod mucaste dekice i sve brige nekako nestanu.
Mile uvike kad smo ušuškani kaže: "A šta nismo mi najsritniji na svitu?"
"Pa skoro da jesmo." Pomislin.
Iduće jutro pijen kavu gledajući u šibe. Šibe u mene, a ja u njih. Krasne su i miritaju 5 kuna, a ne 3.
Začujen zvono na vratima kad ono susid sa kata. Triba platit Internet.
A jeba mu pas mater sad se sitija od svi dana. Kažen je muža mi nema kući kad on dođe plati će van.
Lažen ka pas!
Dolazi Mile iz dućana i ja mu to kažen.
Malo kasnije zvono opet zvoni. Susid doša po pare za Internet.
Ja stojin u kupatilu, a Mile mu govori:"Ma niman sad para usebe, ima mi žena pa ću van donit kad dođe."
Ne znan kolko ćemo još moć tako ukrug dok nas ne provali.
Sve su me te šibe zajebale.
Kažen ja Mile, a morat ćemo posudit u nekog.
Kaže on meni, ali srećice "nema da nema".
Mislin si ja "ooo ima da nema", još ću u kamatara završit, ja princeza u nekog obrijane glave, nabildanog kamatara tražit iljadu eura za priživit jos ta 3 miseca odi.
Ali Mile me utaj čas prikine i zapiva:
"Svi kamatari nisu, sreco moja, tebi ravni. Oni uzmu samo imovinu svu, a ti zivot moj, dusu jedinu kao ratu posljednju."
Oznake: brak, sreća, sv. nikola, Božić, recesija, novac, ljubav, obitelj, posao, humor, život, Zagreb, Split
komentiraj (13) * ispiši * #
Nema da nema
16.11.2014.
"Kako ti to misliš, da nećeš radit? Šta si popizdila?"
Zbunjeno je priupita moj muž.
"A Mile moj ja san ti u prošlom životu bila princeza, a princeze ti ne rade." Spremno sam odgovorila.
Naime, ja van nevirujen u rad, rad je ubija najviše ljudi. Ni lula, ni gemišt, ni trava nisu toliko ljudi satrali koliko je jedan običan rad.
Rad uzrokuje stres, a stres je ubojica.
E, a ja van jaaako volin živit.
Lipo mi je, sve te tićice i nebo i gemiš i jubav...
A kako ga jako volin, čvrsto san odlučila živit najmanje ka Milina baba Maša.
Ona van je prava stina, te nema da nema.
Tako san vam ja odlučila priminit tu svoju teoriju u strogu praksu još i više otkad san se udala.
Ali ono što nisan očekivala je to da je i moj Mile u prošlom životu bija princeza.
I tako su se našle dvi princeza skupa u braku i nijedna nije tila da radi.
Unatoč tome, dvi princeze već drugu godinu žive u velegradu.
Prva in je bila teška jer nisu znala šta ih čeka, a i očekivanja okoline da nađu posao su bila naporna.
Unatoč tome familija je bila oslonac i stina i uskakala kad god je princezama tribalo.
Na kraju lita shvatili smo da je lako tako.
Uspili smo preživit bez rada i stresa i ja sam se odmah sitila onog šta je oni pisac Koeljo reka u Alkemičaru.
To van je išlo vako:"Ako znaš šta želiš, cili svemir će se pobrinit da to i dobiješ".
Mi smo tili ne radit i cili svemir nam se nasmišija.
Moj Mile igra tenis, a ja iden na dramsku. On van ima 33, a ja 24 godine i baš nam je lipo.
Nemamo dice, podstanari smo i živimo pomalo boemski. Iz dana u dan.
Mislin da tako možemo živit još najmanje 100 godina.
Sve van ja to govorin jer van želin poručit da ne radite. Ako već želite umrit fino se lezite na prugu pa će biti brže nego da se polako ubijate.
Znan da sve ovo zvuči ka nemoguće, ali to van je u glavi...ja bi van radije bila ispod mosta nego radila.
Rad je precijenjen, a ja van neću da buden čovik podcinjen.
Nije mene mater đabe rađala nit me moj Mile naša na cesti.
Baš zato ja san vam jako pametna i nije mi jasno kako je svit danas pun debi-la
Rade od zore do mraka za neku malu paru s kojon se mogu počastit samo kutijom k plus keksa i ka moraju bit zahvalni.
Ne morate biti zahvalni, oni vama tribaju biti zahvalni jer punite đepe "biznismenima"koji uzimaju kruv poštenom svitu, kupuju sebi bmw i ljetuju na Kanarskom otočju sa parama zarađenin vašim znojem.
Moja mater i otac više me ni ne pitaju za posal. Znaju da san ja princeza, boem i revolucioner.
Moj je rad ovo šta pišen.
Moj rad za koji ne dobivan paru, ali guštan i ko ti to more platit?
Ne more mi nikakvi biznismen platit vrime sa mojon srećicon, dan bez stresa i slobodno vrime kad god poželin.
U novčaniku iman dvista kuna i to mi je dosta, svemir se uvik pobrini da mi napuni đepe i ja van se uopće nebrinen.
A sada iden spavat sa mišlju da sam doprila do vas i da san vas natirala da se zapitate jeste li i vi zapravo princeze kojima su isprali mozak?
Jer ako jeste bilo bi vrime da odete šefu i jasno i glasno rečete:
"Tri te đavla odnila i tebe i taj posal! Neka ti drugi debil rinta za tu crkavicu, al ja neću".
I vidjet ćete-nema da nema.
Oznake: obitelj, rad, posao, politika, Kultura, svijet, život, filozofija, mudrosti
komentiraj (4) * ispiši * #
"Jebeš svadbu na kojoj se nitko ne potuče"
10.09.2014.
Ideja o pisanju o svadbama se nije rodila slučajno, to je bila nužna tema jedne od mojih priča.
Znam da se moja najdraža sestrica bojala ove teme jer je baš njeno vjenčanje bilo jedno od onih koje sam učinila nezaboravnim. Naravno, tu je i moja svadba, a i jedna od onih čijim glavnim akterima moramo promijeniti ime da ne bi došlo do otkazivanja iste ;)
Dakle, moja sestra je imala vjenčanje iz snova, znate ono pravo sa barjakom, trubljenjem, pijanim barjaktarom i ulickanom familijom koja je mogla dobit Oscara za glumu.
Svi su bili pozvani, od onih koje su znali do onih koje nisu: "Moj šukun dida je spasio tvoga u 1. svjetskom ratu pa je red da pozovemo njegovu familiju na pir"
I tako, na kraju se pol svadbe upoznaješ sa tebi nebitnim ljudima za koje nikad do tad nisi čuo.
Sve se to pomno planiralo mjesecima, a čak ni moj prekid sa dečkom pred svadbu nije mi narušio veselje jer kao pratnja je sa mnom išla moja najbolja drugarica iz srednje škole, ona s kojom sam bivala vječito izbacivana iz razreda i sa kojom sam se mirila i svađala više neglo Liz & Dick.
Dočekavši napokon taj dan, bila sam izvan sebe od sreće,... moja seka se udaje i naravno da to treba zaliti hektolitrima alkohola, uzevši u obzir vrhunac mog puberteta i to što sam danima spominjala:
-"Ala, kolko će biti besplatnog alkohola", katastrofa je bila iznad moje glave sa velikim svjetlećim natpisom.
Moja majka je hodala za mnom ko narogušeni pelikan vičući: -"Karmela, ako te vidim da piješ zadavit ću te"
Unatoč tome, nisam pretjerano obraćala pažnju na pozadinski šum zvan „žena/majka/kraljica“.
U dražesnom dvorcu su nas čekali kokteli dobrodošlice, a ja sam popila svoj, mamin i još pokoji nepoznatog vlasnika dok konobar nije gledao.
Moja drugarica me pratila u tome, a atmosfera se usijavala.
Svi su se smješkali, a tamo u daljini smješkao se i on, momak na kojeg smo se u tren namjerile i ona i ja.
Moram li reć da više nije bila bitna svadba, bio je bitan on - frajer sa svadbe, Nikica.
Da vam pričam detalje, bili bi krivi jer je ostatak filma isjeckan što od potiskivanja sjećanja, a što od alkohola.
A priča koje se ja sjećam nadalje je išla ovako...
Barby je pričala sa Nikicom, a ja sam zaključila da je kurva jer to nije prijateljski otet drugarici imaginarnog dečka.
Rasplakano sam iz wc-a nazvala (svoju buduću vjenčanu kumu) ridajući:
-"Ona kuuurva, mi hoće otet Nikicu"
Mašnica, zbunjeno pita:
-"A tko je Nikica?"
Da, ni mi nismo znale tko je Nikica do unazad par sati.
Dok je Barby pokušavala provaliti u wc, moja majka je vidla da je vrag odnio šalu i da treba spriječit incident te je odvojila Barby od mene.
No lukava je moja Barby zbrisala čim se moja majka okrenula da popriča sa nekim gostom.
Vjenčanje je bilo na vrhuncu, a Barby i ja smo se posvađale oko trakice sa cvijećem, oko dečka i pedeset drugih stvari.
Propustili smo tortu/ples/skidanje podvezice i sve ono ostalo šta čini jednu „rvacku“ svadbu i samim time okupirali kraljicu majku koja i danas spominje kako je propustila svadbu svoje prve kćeri.
Budimo realni, vjerojatno joj je žao zbog propuštene torte, kao i meni.
Majka je već bila na rubu i rekla: -"Pun mi vas je kofer više" te je otišla biti malo sa kćeri na svadbi umjesto sa nama u wc-u, a Barby i ja smo se preselile na parking.
Nakon njenih milijun: -"Objasni se" ja sam je ignorirala (jer sam znala da to mrzi), ona me ošamarila, a ja sam nju okinula (ima 10kg manje od mene pa je poljubila pod), ali to je nije spriječilo da ide pljunut na mene.
Dalje je slijedio klasični „chick fight“ di smo se derale i čupale si kosu.
Rastavili su nas prijatelji šogorovih roditelja te odvezli različitima autima kući.
Oni su ona fina familija koja drži do sebe, ne piju, ne rade incidente, a ponajmanje se tuku.
A mi smo ona prava seoska, „dajte nam rakije i tambure“ i bez koje razbijene boce i vike, ko da se nitko nije ni ženio.
Do sljedećeg jutra sve se to pomno skrivalo od moje sestre.
Lagano sam se ujutro budila sa glavom veličine balona dok sam u pozadini čula majku kako na telefon govori:
-"Ubit ću je kad se probudi, pizda joj strinina!"
Glumila sam da spavam dok god nisam više mogla izdržat da ne odem do wc-a.
Sestra nije sa mnom kratko vrijeme pričala, majka je bila ljuta, moja familija je krivila Barby jer im je tako bilo lakše, a šogorova tata je samo rekao:
-"Jebeš svadbu di se nitko ne potuče".
To je bila moja jedina tučnjava u životu i posebno sam je čuvala sestri za pir.
Sestra ona nije bila oduševljena, stalno mi je spominjala da će doć i moj pir na red pa da će se ona i mama meni potuć da vide kako je to.
Par godina kasnije i ja sam se udala, za to su znali samo kumovi i fotograf i vjerojatnost da dođe do incidenta je bila minimalna.
Znajući vijek trajanja brakova u 21.st., vjenčali smo se na petak 13. te smo sebe odmah oslobodili krivnje.
U matičara je bila gužva čak i na taj dan, sve trudnice su se pohrlile udati jer ipak u „Rvackoj“ je najgore ako ti susjed sazna da si rodila u grijehu.
Naša matičarka se, teško se noseći sa tim „baby boomom“, opila, pa je u 10 pokušaja uspjela krivo pročitat ime kumova, mog muža i mene, a čak joj je i naš fotograf išao na živce, citiram je:
-"Ometaš me sa svojim slikanjem, hoćeš da ja tebe ometam"
te je privukla svoju stolicu točno ispred objektiva.
Nakon 10 minuta cirkusa u kojem je sklopljen brak, brzinom svjetlosti smo izjurili iz vijećnice.
Najveća tragedija i mogući skandal se dogodio sat vremena kasnije kad sam u žaru plesa trknula martini koji je zalio moju kumu od glave do pete.
Tada sam, vidjevši njen vatreni pogled koji pretvara ljude u prah, uzela bocu pive i izlila je po sebi ne bi li mi se smilovala.
Ostatak večeri je prošao u plesu, a neki su i polako počeli osjećati prve znakove "braka".
Mužev kum je pola pira u 12. mjesecu proveo vani na -10 ne bi li njegova buduća bila uvjerena da se ne zabavlja. Prava naša domaća žena.
Zapravo, meni su ti pirevi apsolutne komedije, više ne znaš ni zašto se ljudi žene.
Ja sam se udala jer mi je to bilo fora, Las Vegas na hrvatski način.
Kod nas vam to sve sad ide iz dva razloga: 1. Zato što žena ostane trudna ili 2. Zato što hoće pare.
Zadnji pir na koji ću se osvrnuti je jedan nadolazeći.
S obzirom da ne želim imenovati glavne aktere radi mira u kući, nazvat ću ih gospodin biznismen i Gospođa. Gospođa je starija od njega, izgleda vrlo dobro i pali se na biznismene.
Zna dobro da joj atributi neće još dugo trajati te da joj je najbolje uhvatit nekog gospodina biznismena i svojim kliještima ga odvuć da potpiše kraj svog društvenog života.
Ona naravno ima troje djece i već je otpilila one muškarce koji je nisu dovoljno dobro hladili lepezom.
Gospođa već zna da će novci od pira ići za nove cipele i torbice i da će se po jet setu pričati o njenoj sexy vjenčanici napravljenoj kod nekog domaćeg dizajnera. Ali gospođa uz svu tu školu očito nije naučila životnu, a to je da biznismen nekad nije biznismen i da možda on traži isto ono što i ona.
I di si sad?
E gospodine biznismenu, uvatila te i pritegla ka malog morskog krastavca.
Ni vino u podne ne piješ više već joj ležaljku pomičeš kako sunce zalazi.
Pir dolazi uskoro, a ja ne njega ne odlazim, rekla sam ja gospodinu biznismenu:
-"Kad se budeš zapravo ženio, doći ću ti"
Bez brige, gospodinu biznismenu će doći svi njegovi prijatelji, čisto da se nasmiju novom ringu koji će mu staviti oko vrat...ovaj prsta, novopečena gospođa, a i ja ću nazdravit tu večer i čekati rasplet novog braka, čisto da vas mogu uveselit sa novom pričom.
Još ću vam samo jedno napomenuti, nikad ne znamo kad smo u pravu, a kada u krivu, Koja ljubav je vječna, a koja prolazna.
Ana Karenjina je mislila da koliko ima srdaca ima i vrsta ljubavi, a ljubav se ne mjeri brakom, brak je naposlijetku glavni ubojica ljubavi.
Zato začinite taj brak tučnjavom, čilijem ili zgodnim vrtlarom i onda vam on možda malo duže potraje.
Oznake: brak, tučnjava, Komedija, vjenčanje, ljubav, muž, žena, pouka, razvod
komentiraj (22) * ispiši * #
Kako je Vekici izmakla Nobelova nagrada za mir
04.09.2014.Sve mi imamo priče o svekrvama... One su ono mitsko biće koje je izleglo čovjeka našeg života.
Unatoč tome svekrve nisu na listi najtraženijih osoba s kojima bi provele život. One su kao naše majke, znaju oni koji imaju zmaj majku poput moje - ali problem je što njih nismo dužni trpjeti kao svoju jer ipak nas je ona rodila.
U tom čudnom svijetu svekrvi evo jedan dan u životu moje.
Moja svekrva je u penziji, iako nimalo ne izgleda kao penzionerka. Ona nosi suknje iznad koljena, ima struk kao Jane Fonda i mogla bi sagraditi Egipat u tjedan dana, jer ne vjeruje u plaćanje drugih ljudi za obavljanje posla koji ona može obavit - a može sve, pogotovo ako uključuje rad sa kamenjem!
Dakle, mogla bi ju nazvati radoholičarom. Ona smatra da je rad spas, pa zato svako večer izađe na cestu i svoje slobodno vrijeme umjesto na sapunice troši na razbijanje kamena uz cestu.
Neko čita knjigu, netko gleda tv, ali moja mala Vekica razbija kamenje ko da radi u kamenolomu i život joj o tome ovisi.
No ovo nije priča o Vekici i kamenju, ovo je priča o jednom danu sa njom.
10 je sati, Vekica je već ustala, a kroz stepenište se prolomi:
- "Veeeedreeeee, Veeeeedreeee..."
To dakako ne prestaje dok god Vekica ne dotrči sa kavicom za svoju ženu/majku/kraljicu te joj ju posluži uz jutarnje:
- "A bogati, šta se dereš tako rano..."
Misija je obavljena i baba je opskrbljena za par sati. „Tih par sati“, razmišlja Vedre, „mi je dovoljno za otić u spizu, napravit ručak, opeglat veš, složit papire (papiri su joj kao i kamenje-opsesija), sagradit potkrovlje, dobiti nobelovu nagradu za mir... da da... sve ja to stignem do tri ure"
Zadovoljna činjenicom da sve može obavit za tako kratko vrijeme, ubacuje u petu brzinu i kreće.
Ali, sve kreće po krivu kada Vedre ide uzeti ključeve od stana. Krajičkom oka ugleda mali bunt papira i misli si "A vidi te papire bez reda... ma moram to posložiti." Sat vremena kasnije sjedi Vedre na kauču okružena registratorima iz 1970. koje treba dovesti u red. Naravno sve to treba čuvati, svaka potvrda računa je bitna i nikad, ali baš nikad nijedan papir ne smije ići u smeće, osim ako je omot sa salame.
Ulazim ja u dnevni i sa osmjehom, pitam iako znam već tu situaciju:
-"I Vedre, slažemo malo papire ? "
-"A koja je ura?" - pita, misleći da je prošlo 10 min.
Nakon što kažem uru, Vedre poskoči.
-"A bogati, neću ništa prispit"
Pa ona njena poznata uzrečica koju sama sebi govori svakodnevno:
-"Ajde Vedre, ajde"
Nekako uspije izić iz stana i otić po spizu. U povratku se vraća sa milijun i jednom vrećicom, i šokirano gleda u sat koji pokazuje 3 ure. Vrijeme je trebalo biti za ručak. U biti, ja sam živjela tamo godinu dana i nikad nije bilo tada vrijeme za ručak-vrijeme za ručak je u 6... ili 7...
Nakon mjesec dana se zbilja prestaneš nadati da će biti ranije.
Jedina osoba doduše koja ju je mogla natjerati za raniji ručak je njena svekrva, koja bi došla u podne i već počela žugat zašto ručak nije na stolu. Ona se nije naučila da kod Vedre ide sve na tanane ni nakon 30 godina.
Ručak je u ranim fazama pripreme, a sinovi već kreću jedan po jedan:
-"Mama, kad će ručak?"
-"Mama daj mi nareži?"
-"Mama daj mi uz to i jaje"
Na kraju s obzirom da žure na posao, dobiju jaje i pomfri i sretniji su nego da jedu draču.
Malo je mirnija jer su sinovi opskrbljeni i na red dolazi baba.
One dvi mogu u miru ručavat, te završe sa istim u osam navečer.
Mrak je pao, a nobelova nagrada za mir je izmakla, veš se nije opeglao, a ni sagradio kat...
Očajno ne produktivan dan, zaključi ona. Malo pogleda serije, opere suđe i ode leć. Za nju je to bio dan di ništa nije radila, a nije ni sjela. Taj njen mali sat u glavi joj zadaje velike probleme jer joj ne da da se sastane sa vremenom.
No, postoji jedno mjesto di taj sat nije potreban, a to je Rogoznica. U Rogoznici ne mora spremat spizu već se može posvetiti svom vrtu i razbijanju kamenja od jutra do mraka.
Zadnje kad smo se čule me nazvala i rekla kako taj dan neće ništa raditi, iako joj ne vjerujem po tom pitanju ništa svidio mi se njen prijedlog:
-"Ti mene nauči nešto o neradu, a ja ću tebe o radu".
Oznake: brak, svekrva, ljubav, vrijeme, humor, obitelj, Split, Zagreb, rad, nerad, nagrada, sinovi
komentiraj (4) * ispiši * #
Od velikog "da" do velikog "ne"
02.09.2014.Kao i većina djevojčica i ja sam bila pomalo psihotično opsjednuta svojim savršenim zarukama. Te zaruke su se odvijale na milijun i jednoj lokaciji i u milijun i jednoj kombinaciji.
A svaki moj momak morao je o tome slušati svakodnevno.
Doduše, većina bi ih nakon par mjeseci pobjegla, ali Milkica je bio poseban. Tokom prvih godinu dana veze sa mnom, riječ "prsten" čuo je više nego ijednu drugu riječ.
Polako se bližio 5.mjesec te sam sve svoje misli usredotočila na najbitniji dan u mom životu - moj rođendan. Da, kraljica Teddea je trebala proslaviti svoj 22. rođendan i ništa, ali baš ništa nije moglo biti bitnije od toga ni njoj, a ni Mili.
Htjela bih samo napomenuti da Mile o darivanju nema pojma. Njegova majka/kraljica mu je napunila glavu sa pizdarijama poput "bitna je ljubav" i "materijalno je nevažno". Naravno to i ono njegovo "srećice, zamotat ću se u mašnu i biti tvoj poklon" su mi trebali biti dovoljan znak da će sve poći po krivu.
Početak je 5. mjeseca, a ja sjedim na rivi ko troma mačketina pokušavajući uhvatit malo boje.
Krajičkom oka u lijevom kutu svoga obzora ugledam Milu. Stoji moj Mile ispred zlatarnice "Dvornik" i priča s Denom (Za one koji ne znaju, Dena radi u zlatarnici i već od prvog susreta zna veličinu moga prsta - jel, ako mu zatreba). Dakle....stoje oni i pričaju, a ja se u sljedeće 3 sekunde preobražavam u divovsko uho koje se moralo približiti žarišnoj točci. Neprimjetno sam krenula put toaleta, kao napudrati nos - jer zapamtite ovo puder se vrlo lako skida sa nosa, ako ga svagdje gurate. Šušur je bio posvuda, ali moja koncentracija je bila savršena te sam čula ...
"je, je... 15.5."
Čuvši samo taj fragment… Taj mali djelić rečenice sve mi je bilo jasno. Nisam ja zabadava studirala fiziku, mi fizičari vam sve skopčamo iz prve. Naučnica poput mene je kao iz šale shvatila što je Mile govorio. Za vas koji ste možda malo sporiji, i niste odmah skopčali- Mile će me zaprositi za rođendan!!! Poput napirlitanog purana koji je tek raširio lepezu perja sam izašla iz toaleta... Bio je to najsretniji dan u mom životu.
Na brzinu se udaljivši od zlatarnice, utipkam Mašin broj da ju obavijestim o skorašnjim zarukama. Mašenka je kroz sve moje veze slušala o mojim svadbama i zarukama te je tako morala biti i prva osoba koja će saznati da je njenoj muci došao kraj i da možda naše prijateljstvo sadrži više tema za razgovor od toga za koga ću se/kada/gdje/zašto udati.
Zabrinuto sam joj rekla:
"Maše, ako mi pokloni neku glupu narukvicu ili naušnice, bacit ću mu ih u glavu!"
Maše me odmah utješila da Mile nikad ne bi bacao novce na tako nešto. Odahnuvši, morala sam obavijestiti cijeli svijet o svojim skorašnjim zarukama. Uskoro su za moje buduće zaruke znali Barbara, seka, pa čak i mama i tata...
Sutradan, umjesto da euforija prestane, ja sam se probudila puna briga. Mislila sam si: "Ajme Teddea moja, pa znaš Milu... Nema ti on baš ukusa. Što ako ti kupi neki vlaški prsten? Pa ga nećeš moć stavit ni na fejsbuk da ga vidi sva bliža i dalja rodbina." Nisam htjela pustiti sudbinu da odradi svoje već sam uzela stvar u svoje ruke. Obukla sam se i otišla do Rive. Tamo, točno ispred zlatarnice sjedila je Silvestra (Denina cura). Prišla sam joj, te kao žena ženi rekla:
- "Slušaj, sve znam. Mile će mi ovih dana kupiti tu prsten, ali me strah njegovog ukusa. U znak ženske solidarnosti molila bih te da kažeš Deni da kad bude savjetovao Milu koji prsten da kupi, neka mu kaže da uzme neki starinski sa zelenim ili crvenim kamenom.Skromna sam ja cura, ne trebaju mi dijamanti, ali loš dizajn na prst neću!"
Iznijevši sve kriterije za moj prsten mirne duše sam odšetala kući. Dani su prolazili sporo, a Mili sam prekopavala džepove više puta na dan. "Pametnica moja ga je dobro sakrila, tko zna možda je naslutio da nešto sumnjam."
Napokon je došao 14.5. te smo tu večer otputovali u Rogoznicu. Moram reći da od uzbuđenja nisam pola noći spavala. Došavši k svijesti i ugledavši zoru razbudila sam se brzinom svjetlosti sa osmjehom od uha do uha. Naravno još sam sat vremena morala čekati da se moj budući muž, grof Senjanović, probudi. I tako sam opet čekala... Kad se napokon ustao, znala sam... Sigurno ide po poklon! Desetak minuta kasnije ušao je u sobu sa osmjehom:
-"Evo kavice za moji srećicu, slavljenicu".
I tada sam shvatila...
-"Pa prsten je u kavi!!"
A budale...ako mi se ošteti u vrućoj kavi, zadavit ću ga!
-"Ok...polako...samo polako..."
Razmišljala sam u sebi i pila guc po guc ko vrabac da ne bi progutala prsten. Nakon par minuta šalica je bila prazna da praznija nije mogla biti. Ustala sam se i nervozno počela vrzmati po kući.
"Taj Miletov humor... Uopće mi trenutno nije bio drag. Zna on da ću izludit od iščekivanja..."
Prošlo je podne... Ma koga ja zavaravam? Već je predvečer! Nisam mogla izdržati više niti jedne milisekunde. Rasplinula sam se poput kokice. Jedva održavajući smireni ton glasa došla sam do njega. Gospodina zavaljenog na kauč i okupiranog teletekstom.
-"Mile što si mi kupio?"
-"Kako misliš što sam ti kupio?"
-"Nemoj ti meni kako misliš što sam ti kupio, što si mi kupio za rođendan?"
-"A srećice moja, nestrpljivice prćasta"
Odšeta do frižidera, vrati se sa osmjehom te mi uruči poklon. Gledam i pokušavam shvatiti. Pogledam u poklon, pa u njega... pa opet u poklon.
-"Zar je ovo sve što mi imaš za dat?"
Vidjevši u njegovom pogledu da je to sve i shvativši da stojim sama sa svojim izmišljenim svijetom i 4 Čokse u rukama (svaka različitog okusa), rasplačem se ko kišna godina. Jedva dolazeći do zraka pogledam Milu koji me osupnuto gleda ne shvaćajući što se upravo dogodilo. Ne trudeći se objasniti ono očigledno još sam samo uspjela prosiktati:
-"Hvala ti na najgorem rođendanu u životu!"
E sad, dok ja ležim u sobi i plačem prevrtimo malo film i pogledajmo ga iz Miletove perspektive.
Riva gori od vrućine. Moj Mile uvik govori:
-"Bogati ma ko je vidija radit na ovu žegu"
Uzme si pauzu te ode proćakulat sa Denom.
-"Eeee..kako je?"
-"A evo, radi se... mora se."
-"Hoćeš ić u Rogu?"
-"Je je, 15.5 mi srećica ima rođendan pa ćemo malo otić sami na romantični vikend"
-"Lipo, lipo nema šta."
Pričaju oni tako ne obraćajući pažnju na šušur oko njih.
Mili su fala bogu ostali dani prolazili ka i inače. Red posla, red kuće, red picigina. A onda nakon dvi sedmice je napokon na red došla Roga.
-"Eee, ja i moja srećica. Baš će nam biti lipo u Rogi... Tamo smo se upoznali."
Razdragano je razmišljao Mile.
-"Kupit ću ja njoj Čokse, to su joj najdraže čokolade. Ma ko bi joj smislija tako originalan poklon? Nitko. Eto ko. Sad će tek vidit da ima najboljeg muškarca na svitu."
Sakrio je Čokse u neku kesu u frižideru i nastavio uživati u danu koji je pred njim i njegovom ljubljenom. No srećica je bila neke čudne volje i cilo se jutro nabrušeno šetala po kući.
-"Ma možda su oni dani, čim joj dam Čokse će se smirit"
-"I? Šta si mi kupio?" - prolomi se.
Pokušao se i našalit, ali srećici nije bilo do šale pa je veselo odskakutao po svoj poklon.
-"Evo srećice moja"
Kako je predavao poklon tako su munje sijevale, a lice njegove srećice nije više bilo dražesno.
Mile je pokušavao povezati konce što se točno dogodilo, ali nije mogao ni pomisliti što je to napravio da njegova srećica postane ljuta ko neka zmija kraj puta.
-"A možda je na dijeti pa ne smije čokolade"-mislio je Mile.
Ostatak dana kućom je vladala tišina.
-"Ma smirit će se ona, ne može ona dugo bez svog viteza", zaključi u sebi Mile, legne i nastavi gledat tenis.
E, sad vi meni recite da znatiželja nije kurva. Ona me do ovog dovela i malo popaprena sa maštom dotukla me na najgori mogući način. Jer naravno da mi je taj dan stiglo 47 poruka prijateljica sadržaja:
-"AAAA...kako te pitao?"
-"I kakav je?"
-"Kad ćeš stavit sliku na fejs?"
O, sudbo kleta!Ostat ću stara i neudata! Utopit ću se odmah tu u Rogoznici... Ta Ofelija Rogoznička ću postati! Poludit ću.
Da... Drama je to bila. Drama mog mozga. Nakon par dana smogla sam snage shvatiti tu priču kao nešto iole komično, te sam ju podijelila sam ukućanima. Na kraju je moj svekar Ćićo rekao:
-"Pa, Karmela dušo, ako ti je to tako bitno ja ću ti kupiti prsten pa ti aj govori da ti ga je Mile kupija."
Moram li reći da sam skoro pristala. Potez očajnika.
A moje prijateljice, one mi od tada stalno poklanjaju Čokse - čisto da ne zaboravim ;)
Oznake: muž, zaruke, vjenčanje, ljubav, žene, Mars, venara, ludost
komentiraj (2) * ispiši * #
