Kao i većina djevojčica i ja sam bila pomalo psihotično opsjednuta svojim savršenim zarukama. Te zaruke su se odvijale na milijun i jednoj lokaciji i u milijun i jednoj kombinaciji.
A svaki moj momak morao je o tome slušati svakodnevno.
Doduše, većina bi ih nakon par mjeseci pobjegla, ali Milkica je bio poseban. Tokom prvih godinu dana veze sa mnom, riječ "prsten" čuo je više nego ijednu drugu riječ.
Polako se bližio 5.mjesec te sam sve svoje misli usredotočila na najbitniji dan u mom životu - moj rođendan. Da, kraljica Teddea je trebala proslaviti svoj 22. rođendan i ništa, ali baš ništa nije moglo biti bitnije od toga ni njoj, a ni Mili.
Htjela bih samo napomenuti da Mile o darivanju nema pojma. Njegova majka/kraljica mu je napunila glavu sa pizdarijama poput "bitna je ljubav" i "materijalno je nevažno". Naravno to i ono njegovo "srećice, zamotat ću se u mašnu i biti tvoj poklon" su mi trebali biti dovoljan znak da će sve poći po krivu.

Početak je 5. mjeseca, a ja sjedim na rivi ko troma mačketina pokušavajući uhvatit malo boje.
Krajičkom oka u lijevom kutu svoga obzora ugledam Milu. Stoji moj Mile ispred zlatarnice "Dvornik" i priča s Denom (Za one koji ne znaju, Dena radi u zlatarnici i već od prvog susreta zna veličinu moga prsta - jel, ako mu zatreba). Dakle....stoje oni i pričaju, a ja se u sljedeće 3 sekunde preobražavam u divovsko uho koje se moralo približiti žarišnoj točci. Neprimjetno sam krenula put toaleta, kao napudrati nos - jer zapamtite ovo puder se vrlo lako skida sa nosa, ako ga svagdje gurate. Šušur je bio posvuda, ali moja koncentracija je bila savršena te sam čula ...

"je, je... 15.5."

Čuvši samo taj fragment… Taj mali djelić rečenice sve mi je bilo jasno. Nisam ja zabadava studirala fiziku, mi fizičari vam sve skopčamo iz prve. Naučnica poput mene je kao iz šale shvatila što je Mile govorio. Za vas koji ste možda malo sporiji, i niste odmah skopčali- Mile će me zaprositi za rođendan!!! Poput napirlitanog purana koji je tek raširio lepezu perja sam izašla iz toaleta... Bio je to najsretniji dan u mom životu.
Na brzinu se udaljivši od zlatarnice, utipkam Mašin broj da ju obavijestim o skorašnjim zarukama. Mašenka je kroz sve moje veze slušala o mojim svadbama i zarukama te je tako morala biti i prva osoba koja će saznati da je njenoj muci došao kraj i da možda naše prijateljstvo sadrži više tema za razgovor od toga za koga ću se/kada/gdje/zašto udati.
Zabrinuto sam joj rekla:

"Maše, ako mi pokloni neku glupu narukvicu ili naušnice, bacit ću mu ih u glavu!"

Maše me odmah utješila da Mile nikad ne bi bacao novce na tako nešto. Odahnuvši, morala sam obavijestiti cijeli svijet o svojim skorašnjim zarukama. Uskoro su za moje buduće zaruke znali Barbara, seka, pa čak i mama i tata...
Sutradan, umjesto da euforija prestane, ja sam se probudila puna briga. Mislila sam si: "Ajme Teddea moja, pa znaš Milu... Nema ti on baš ukusa. Što ako ti kupi neki vlaški prsten? Pa ga nećeš moć stavit ni na fejsbuk da ga vidi sva bliža i dalja rodbina." Nisam htjela pustiti sudbinu da odradi svoje već sam uzela stvar u svoje ruke. Obukla sam se i otišla do Rive. Tamo, točno ispred zlatarnice sjedila je Silvestra (Denina cura). Prišla sam joj, te kao žena ženi rekla:

- "Slušaj, sve znam. Mile će mi ovih dana kupiti tu prsten, ali me strah njegovog ukusa. U znak ženske solidarnosti molila bih te da kažeš Deni da kad bude savjetovao Milu koji prsten da kupi, neka mu kaže da uzme neki starinski sa zelenim ili crvenim kamenom.Skromna sam ja cura, ne trebaju mi dijamanti, ali loš dizajn na prst neću!"

Iznijevši sve kriterije za moj prsten mirne duše sam odšetala kući. Dani su prolazili sporo, a Mili sam prekopavala džepove više puta na dan. "Pametnica moja ga je dobro sakrila, tko zna možda je naslutio da nešto sumnjam."
Napokon je došao 14.5. te smo tu večer otputovali u Rogoznicu. Moram reći da od uzbuđenja nisam pola noći spavala. Došavši k svijesti i ugledavši zoru razbudila sam se brzinom svjetlosti sa osmjehom od uha do uha. Naravno još sam sat vremena morala čekati da se moj budući muž, grof Senjanović, probudi. I tako sam opet čekala... Kad se napokon ustao, znala sam... Sigurno ide po poklon! Desetak minuta kasnije ušao je u sobu sa osmjehom:

-"Evo kavice za moji srećicu, slavljenicu".
I tada sam shvatila...
-"Pa prsten je u kavi!!"
A budale...ako mi se ošteti u vrućoj kavi, zadavit ću ga!
-"Ok...polako...samo polako..."

Razmišljala sam u sebi i pila guc po guc ko vrabac da ne bi progutala prsten. Nakon par minuta šalica je bila prazna da praznija nije mogla biti. Ustala sam se i nervozno počela vrzmati po kući.
"Taj Miletov humor... Uopće mi trenutno nije bio drag. Zna on da ću izludit od iščekivanja..."
Prošlo je podne... Ma koga ja zavaravam? Već je predvečer! Nisam mogla izdržati više niti jedne milisekunde. Rasplinula sam se poput kokice. Jedva održavajući smireni ton glasa došla sam do njega. Gospodina zavaljenog na kauč i okupiranog teletekstom.

-"Mile što si mi kupio?"
-"Kako misliš što sam ti kupio?"
-"Nemoj ti meni kako misliš što sam ti kupio, što si mi kupio za rođendan?"
-"A srećice moja, nestrpljivice prćasta"

Odšeta do frižidera, vrati se sa osmjehom te mi uruči poklon. Gledam i pokušavam shvatiti. Pogledam u poklon, pa u njega... pa opet u poklon.

-"Zar je ovo sve što mi imaš za dat?"

Vidjevši u njegovom pogledu da je to sve i shvativši da stojim sama sa svojim izmišljenim svijetom i 4 Čokse u rukama (svaka različitog okusa), rasplačem se ko kišna godina. Jedva dolazeći do zraka pogledam Milu koji me osupnuto gleda ne shvaćajući što se upravo dogodilo. Ne trudeći se objasniti ono očigledno još sam samo uspjela prosiktati:

-"Hvala ti na najgorem rođendanu u životu!"

E sad, dok ja ležim u sobi i plačem prevrtimo malo film i pogledajmo ga iz Miletove perspektive.

Riva gori od vrućine. Moj Mile uvik govori:
-"Bogati ma ko je vidija radit na ovu žegu"
Uzme si pauzu te ode proćakulat sa Denom.
-"Eeee..kako je?"
-"A evo, radi se... mora se."
-"Hoćeš ić u Rogu?"
-"Je je, 15.5 mi srećica ima rođendan pa ćemo malo otić sami na romantični vikend"
-"Lipo, lipo nema šta."

Pričaju oni tako ne obraćajući pažnju na šušur oko njih.
Mili su fala bogu ostali dani prolazili ka i inače. Red posla, red kuće, red picigina. A onda nakon dvi sedmice je napokon na red došla Roga.

-"Eee, ja i moja srećica. Baš će nam biti lipo u Rogi... Tamo smo se upoznali."
Razdragano je razmišljao Mile.
-"Kupit ću ja njoj Čokse, to su joj najdraže čokolade. Ma ko bi joj smislija tako originalan poklon? Nitko. Eto ko. Sad će tek vidit da ima najboljeg muškarca na svitu."

Sakrio je Čokse u neku kesu u frižideru i nastavio uživati u danu koji je pred njim i njegovom ljubljenom. No srećica je bila neke čudne volje i cilo se jutro nabrušeno šetala po kući.

-"Ma možda su oni dani, čim joj dam Čokse će se smirit"

-"I? Šta si mi kupio?" - prolomi se.
Pokušao se i našalit, ali srećici nije bilo do šale pa je veselo odskakutao po svoj poklon.

-"Evo srećice moja"

Kako je predavao poklon tako su munje sijevale, a lice njegove srećice nije više bilo dražesno.
Mile je pokušavao povezati konce što se točno dogodilo, ali nije mogao ni pomisliti što je to napravio da njegova srećica postane ljuta ko neka zmija kraj puta.

-"A možda je na dijeti pa ne smije čokolade"-mislio je Mile.

Ostatak dana kućom je vladala tišina.

-"Ma smirit će se ona, ne može ona dugo bez svog viteza", zaključi u sebi Mile, legne i nastavi gledat tenis.

E, sad vi meni recite da znatiželja nije kurva. Ona me do ovog dovela i malo popaprena sa maštom dotukla me na najgori mogući način. Jer naravno da mi je taj dan stiglo 47 poruka prijateljica sadržaja:
-"AAAA...kako te pitao?"
-"I kakav je?"
-"Kad ćeš stavit sliku na fejs?"

O, sudbo kleta!Ostat ću stara i neudata! Utopit ću se odmah tu u Rogoznici... Ta Ofelija Rogoznička ću postati! Poludit ću.
Da... Drama je to bila. Drama mog mozga. Nakon par dana smogla sam snage shvatiti tu priču kao nešto iole komično, te sam ju podijelila sam ukućanima. Na kraju je moj svekar Ćićo rekao:
-"Pa, Karmela dušo, ako ti je to tako bitno ja ću ti kupiti prsten pa ti aj govori da ti ga je Mile kupija."

Moram li reći da sam skoro pristala. Potez očajnika.

A moje prijateljice, one mi od tada stalno poklanjaju Čokse - čisto da ne zaboravim ;)

Oznake: muž, zaruke, vjenčanje, ljubav, žene, Mars, venara, ludost